“Да сви потоци на земљи закликћу, сва мора проговоре и све планине запјевају опет не би могли саткати химну пријатељству, јединој творевини у космосу која није пука нужност природе, него чврста легура духа.” Овом мишљу Лава Николајевича Толстоја, новинарка Марија Вујовић отворила је промоцију књиге ”Папирна марамица”, билећког књижевника, Шћепана Алексића, коју је Завичајни клуб ”Освит” организовао у Дому културе у Билећи, 13. новембра 2011. године.

Издавачи ”Папирне марамице” су ”Свет књиге” из Београда и ЗК ”Освит” из Билеће.

Рецензију су написали књижевници Ружица Комар и Мићо Цвијетић, а уредник овог издања је Стево Ћосовић.

Критичари кажу да је ова књига прича о занимљивим догађајима, животима људи, о нашим наравима и стремљењима, о Херцеговини које има и које више нема. ”Папирна марамица” је приповједачки уоквирила живот малог човјека заплетеног у вртлог великих историјских збивања.

Шћепанове приче су као пажљиво и годинама ткан ћилим. Стрпљиви прсти свакодневно уплићу безброј нити скупљених диљем херцеговачког шара, збирају их у шарену цјелину која опстаје управо захваљујући сопственој разноликости.

Као што ми стварамо језик, и језици стварају нас. Чак и ако то не радимо намјерно, сви имамо склоност да бирамо ријечи које најчешће користимо, и та употреба нас формира или деформише, тјелесно и духовно.

Наша колективна језичка пракса је таква да не размишљамо о ријечима, о њиховом стварном поријеклу и значењу. Између осталог отуда нам и толико туђица. Шћепан, мајсторски користећи старе ријечи и изразе, чува их од заборава и продужава им живот.

– Алексић је мајстор ријечи и код њега оне постају кротке, музикалне и послушне, па успијева да дочара оно што жели. Иако се у својим причама често приближава народном приповиједању, он је увелико оргиналан, јер то што прича дио је само њега, његовог искуства, и плод властите маште утемељене на предјелима завичаја, свијета и снова сопственог дјетињства које му се, са дистанце зрелих година, чини тако богатим и драгоцјеним. Његове приче су ведре и привлачне, пуне искреног одушевљења. Своје ликове зналачки обликује, па су зато читаоцу тако блиски. Зна да живимо у сноликом свијету и да свако од нас има лик у причи. Једина промјена која има смисла је тежња ка томе да се мијењамо у срцу. Читајући ове приче у то се увјеравамо, а аутор као да апелује да се осврнемо и узводно кренемо ка извору – у свом приказу ове књиге истакла је замјеник предсједника ЗК “Освит”, Александра Џелетовић.

Одабране одломке из књиге читали су Марија Парежанин и Гојко Радмиловић.

Гост вечери био је афористичар Рајко Антовић.

Ово вече обогатли су својим наступом “Картел бенд” који је наступао у саставу: Срђан Комненић, гитара, Слободан Јањић, клавијатуре и хармоника и Лазар Рајковић, соло пјевач.

Занимљиву плесну тачку извели су Драгана Мискин и Лазар Рајковић.

У свом обраћању, Шћепан се осврнуо на положај писца у нашем друштву истичући његов трновит пут од када заврши рукопис до тренутка када књига угледа свјетлост дана.

Са доласком прољећа долазе и нове промоције, а надамо се и ново рукодјеље нашег истакнутог књижевника.