Велику радост својим суграђанима приредио је квартет аматерских глумаца Завичајног клуба „Освит“, 4. децембра 2010. год., изводећи премијеру представе БРАКЧАРЕЊЕ.

Сала Дома културе била је претијесна да прими све љубитеље позоришне дјелатности, као и истините поштоваоце досадашњег рада ове секције.

За публику је сами почетак представе био необичан и неочекиван, јер су тако нешто до сада гледали само на великим сценама великих позоришта.

А, онда је кренуло. Прорадиле су емоције и глумаца и публике.

Сцене су се мијењале као на покретној, целулоидној, траци. Публика је без даха уживала. Не би стигли да аплаузом поздраве успјели гег или комичну сцену, а већ је слиједила друга, још ефектнија. Прича наша свагдашња, животна. Отуђеност, свађа, расправа, мирење, флертовање, снобизам… Аматерски глумци су изванредно владали сценом и вјерно дочарали брачне згоде и незгоде, иако су још далеко од брачног искуства.

Знамо из живота, ма колико смијешно изгледало са стране, да су љубавне страсти најсуровији мучитељ душе. Наши глумци су одлично извели неколико таквих сцена.

Рећи нешто што је упечатљив моменат у личном животу, уз свијест да твоја прича није ништа изузетно али да треба да прође рампу и додирне нечију емоцију, а опет и да сачуваш своје достојанство и не плачеш над својом судбином, није лак задатак. Мораш да имаш свијест ко си, гдје си, коме и шта говориш. Овај испит, актери ове представе су у потпуности положили.

Ова представа, као и све досадашње, припремана је у изузетно тешким условима. Али, кад се човјек одлучи онда се све издржи. Ваљда има осјећај мисије, па не посустаје.

Ни велико богатство, ни успјех, па ни добри љубавни односи, нису сами по себи довољни да се човјек осјети задовољан. Како се, онда, ухватити у коштац са животом, сагледати све његове замке и из свакодневних окршаја изаћи као побједник? Актери ове представе, на првом мјесту, сугеришу одговорност према себи самом.

Какво год да препознамо осјећање у себи именујмо га. Срам, кривица, љубомора… Али никако разочарење, издаја, повријеђеност, јер то значи да кривицу сваљујемо на другог. Емоцију искажите – то нам поручују ови млади глумци. Исказивање осјећања ослобађа и тијело и ум. Изгони негативну енергију.

Публика је била очарана глумачким достигнућима наших средњошколаца у главној улози: Јана Бјелетић, Драгана Мискин, Бошко Вујовић и Дамјан Радовић.

Наградивши актере бурним аплаузом, публика је потврдила стару мисао: „Најбољег је увијек мало“.

Све што истински вриједи утиснуто је у памћењу. И то је најљепша сатисфакција позоришној ефемерности представе која ће, по свим показатељима, у нашем сјећању надживјети многе сезоне пошто се скине са репертоара, остаће мјера успјеха и дара, понекад и онима који о њој знају само по причању других.

За гледаоце, вриједност виђеног постоји само један „лакумус папир“ – да ли би исту представу, послије извјесног времена, пожељели да виде и други пут…

Интересовање за БРАКЧАРЕЊЕ, од премијере, све је интензивније и са нестрпљењем се очекују наредна извођења.

Обраду текста, сценарио и режију потписали су: Анђелина Николић, Јелена Михић и Миодраг Хрњез Љумо.