Све до сунца гордо се уздижеш,
у пјесми Ти мјесто од давнина,
душа Ти је ризница јунака,
славна земљо мојијех предака.

Очи су ти бистре и дубоке,
сјајне као звијезда Даница,
груди чврсте ко станац стијене,
све до сунца косе Ти свилене.

У теби се сунце најраније рађа.
Тај бисер сјајне херцеговске зоре
доноси рано свитање
и јутро бистро ко Сјеверно море.

Постојбино људи и јунака,
земљо пјесме, буне и устанака.
Срце Ти је храбро и велико,
земљо моја, Србинова дико

Твоја душа никад не почива,
слобода се и на јави снива,
ноћ се сама за починак спрема,
Твом Србину још одмора нема.

Србин те вјерно вјековима чува,
када сијева и кад муња грува
и када небо од топова црвени,
увијек је стражар на твојој стијени.

Немирне душе, планинскога соја,
такав сам и ја и земља моја,
поносног чела, са пуно ведрине,
и кад се рађа, бори и гине.

Твој корак је као лет ждрала,
поносна земљо свјетлости и кристала.
У теби је увијек најљепше свануће,
и када Требишњица хучи или шапуће.

Твоја је пјесма и понос и знање,
а образ људски највеће имање.
Богатство је и твој камен сиви,
ђе оро сури одувијек живи.

Травунија, Качањ и Голија,
дивна поља, кршевите љути,
с мало воде и живота пуно
Херцеговино,
поносна земљо и велика буно!

Вјекови су пролазили и одлазили,
остајала си увијек иста,
више пута сама
и жеђ и пјесма и тама били су с нама,
у кршним планинама.

Зора је твоја црвена,
као крв косовских јунака,
а твоја пјесма буди и
зове Србина из мрака.
Многа су твоја пролећа,
кроз столећа била крвава од боја,
земљо поносна моја.

Проф. Др Радослав Ђ. Гаћиновић