Завичајни клуб ”Освит” Билећа организовао је, с благословом Цркве, поклоничко путовање у поход срцу српске духовности, Манастиру Хиландар. На путовање се, из Билеће, кренуло у предвечерје 14.06.2013.г. путевима Црне Горе, Албаније, Македоније и Грчке. Поклоници су прво посјетили метох манастира Хиландар, Каково, као предворје ка циљу путовања. Смјештај и ноћење обезбијеђен је у вили “Николета“ у Јерисосу која је у власништву наше земљакиње Ирене и одморили се и уживали на једној од три најљепше плаже у Грчкој. Пут Свете Горе и Манастира Хиландар, мушки дио групе, послије добијања дозволе за улазак на Свету Гору, кренуо је у јутарњим сатима 16. јуна, а женски дио пловио је око Свете Горе и с пучине уживао у љепоти ”монашке републике”.

Отац Мојсије примио је поклонике у гостопримници, упознао их са животом братства и дао им основне смјернице и упутства. Са страхопоштовањем кренули смо у обилазак манастирског комплекса.

У ”Перивоју пресвете Богородице”, група од 15 поклоника из Билеће, носећи у себи много тога саобразног животодајном Логосу, потражила је духовно окрепљење и смирење, надахнуће и ”извор” на коме ће испити ”капи живота”.

По Вазнесењу Христовом, каже предање, Богородица крене на Кипар у посјету васкрслом Лазару из Витаније. Чудесна бура одведе њен брод на другу страну, а она доплови до Атоса, гдје се тада налазило паганско светилиште Аполоново. На мјесту гдје је данас манастир Ивирон, Богородици стигне порука с неба да на Атосу проповиједа јеванђеље: ”Ово мјесто биће твој удео, твој перивој и врт, и пристаниште спасења онима који хоће да се спасу”. Појава монаштва на Атосу, била би, према томе, плод мисионарског рада саме Богородице, па је Света Гора под њеном сувереном заштитом. Већи број манастира изграђен је у Х и ХI вијеку.

Међу важним Светогорцима, 985.г., помиње се Георгије Хеландариос (Лађаревић) који је, по свој прилици, оснивач и ктитор нашег манастира. У том облику се име нашег манастира јавља у грчким актима у 11. и 12. вијеку, док се у првим српским изворима говори о Хиландару. Манастир је већ тада био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Последњи помен Хеландара је у протатском акту из 1169.г., гдје је међу потписницима игуман Герасим.

Хиландар обнављају српски велики жупан Симеон – Стефан Немања и његов син Свети Сава. Знамо да је Растко Немањић дошао у Свету Гору око 1191.г. и монашки постриг примио у руском манастиру Русику, али убрзо прелази у грчки манастир Ватопед. Ту дочекује оца који се по одрицању од престола замонашио у Студеници 1196.г. и новембра мјесеца следеће године дошао у Свету Гору као схимик Симеон. Отац и син одмах предузимају све што је неопходно да заснују српску обитељ у Светој Гори.

Уређење манастира прописано је Хиландарским типиком кога је Сава саставио према прологу типика цариградског манастира Богородице Доброчинитељке. Хиландар је заснован на општежићу у коме монаси чине чврсту заједницу рада, трпезе и духовног живота под вођством игумана. Духовном животу дата је предност. У свему треба да влада савршен поредак и послушност, да се не изгубе из вида основни духовни циљеви живота у манастирској заједници, ”побожност, љубав и јединство”. Поред Хиландара је сазидана и ”странопријемница” за страну браћу и немоћнике, а у самом манастиру је одвојена једна келија за болницу, прву српску установу те врсте. Болница је послије проширивана, а за њу је обезбијеђен и посебан доходак и право на бесплатну опрему. Лијечило се по најсавременијим приручницима тадашње медицине засноване на класичним традицијама Хипократа. У Хиландару су сачувани знаменити медицински рукописи с краја 14. и средине 16. вијека.

Сава је у Кареји основао испосницу, келију, посвећену Св. Сави Јерусалимском, своме патрону. Њен статус и начин живота прописан је Савиним Карејским типиком, чији се оргинал у виду пергаментног свитка данас чува у Хиландару. Текст Карејског типика је урезан и изнад улазних врата на зиду цркве у Карејској испосници, која је због тога касније и прозвана ”типикарница”. Свети Георгије Витковић, наш суграђанин (рођен у селу Мируше 1920.г.) овдје се упокојио палећи кандило у испосници Светог Саве.

Богат архив Манастира Хиландар, са 172 грчке, 154 српске и 2 бугарске повеље из средњег вијека, уз коришћење других извора, омогућава да се са доста појединости реконструише историја манастира у 13. и 14 вијеку.

Са Хиландаром су у вези и два састава велике књижевне вриједности исписана на необичном материјалу. Жена деспота Угљеше Мрњавчевића, Јелена, дала је да се на малом диптиху (двострукој иконици од сребра) урежу стихови њене туге за дјететом око 1368.г. Њен мали син Угљеша сахрањен је у Хиландару, а диптих се и данас налази у манастирдкој ризници и наши поклоници су имали срећу и радост да га виде и уживају у његовој раскоши и љепоти. Завјесу за царске двери у Хиландару Јелена је извезла већ као монахиња Јефимија у Србији 1398/99. са текстом Мољенија Господу Исусу Христу, надахнутог стиховима Симеона Новог Богослова.

Напоран, плодан и никад прекинут живот Хиландара измијенио је првобитан изглед манастира, обогатио његове облике, некадашње скромно здање претворио у раскошну цјелину. Новије доградње надовезивале су се на претходне или су их надомјештале, веће грађевине заклониле су или прекриле мање, дотрајале су рушене да би чвршће и савременије дошле на њихово мјесто. Развијао се процес колико природан толико и неопходан у историји једног манастира.

Данашњи пирг Св. Саве, у двије трећине своје висине, и пирг Св. Георгија, скоро цио, настали су у вријеме првих српских ктитора.

Поклоници су обишли Храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, поклонили се чудотворној икони Богородици Тројеручици, цјеливали гроб Светог Симеона Мироточивог, као и десетине икона међу којима је неколико чудотворних. Видјели заставу цара Душана која се чува у храму. Жеђ гасили на Савином бунару, дивили се самониклој лози из гроба Светог Симеона Мироточивог и упознали се са моћи и благородности, вјером изатканој, плода и рода лозе.

Висина пирга Светог Саве мамила је ходочаснике па нису одолили да се не попну до врха и уживају у видокругу и диве се архитектури у времену настанка.

Поклонили смо се икони Пресвете Богородице која је одолила пожару, тј. пожар је није ни оштетио иако је све около уништио.

Велика радост излила се на нас када се отворила ризница и нашем оку, а на корист душе, приказале се иконе и друге драгоцјености.

Посебан осјећај био је у Храму Св. Трифуна, у гробној цркви, гдје су оку посјетилаца изложене лобање упокојених монаха.

Посјетили смо и стијену на којој је Војислав Билбија, у камену, урадио лик Св. Симеона Мироточивог.

На путу ка обали поклонили смо се мјесту гдје се монасима указала свјетлост и гдје је магаре донијело икону Мајке Божије Тројеручице.

Посјетили смо крст краља Александра Обреновића, крст цара Душана, као и маслину коју је цар Душан засадио.

Пирг краља Милутина, као и остатке Манастира Св. Василија Великог и бунар питке воде на обали мора.

Да ужитак буде потпун побринуло се јато делфина које је својим акробацијама поздравило нашу групу.

Женски дио наше поклоничке екипе бродом је пловио око Свете Горе. Десетак манастира у видокругу, као и сам осјећај и помисао на ”Перивој Пресвете Богородице”, код дама је изазивао неописиву милину и посебан осјећај благодети.

Још једно ноћење у Јерисосу, купање и уживање у љепоти овог живописног мјеста, а онда пут повратка.

У повратку, дан је био попуњен обиласцима другог града по величини у Грчкој – Солуна и његових знаменитости. Прво смо посјетили војничко гробље ”Зејтинлик”, гдје нас је домаћински дочекао брат Ђорђе Михаиловић и упознао нас са свим битним детаљима везаним за овај јединствени меморијални комплекс. Мало смо били постиђени сазнањем о херојству наших суграђана које Ђорђе поименице спомиње а ми за њих нисмо ни чули. Ни ми ни њихова блиска родбина у нашем граду.

Следећа дестинација била је Црква Светог Димитрија. Обишли смо катакомбе испод храма, као и мјесто страдања многопоштованог светитеља у нашем роду а посебно у нашој Херцеговини. Из Храма Св. Димитрија упутили смо се улицама Солуна до Храма Светог Георгија, а одатле до Валеријевог лука, па до Храма светог Пантелејмона и Свете Софије. Врелина дана није нас омела да уживамо у љепоти и знаменитостима Солуна. Од Бијеле куле ”путевођа” нас је повео ка нашој Билећи.

Комплетно путовање пратила је надхнута, душекорисна прича вјероучитеља Срђана Милошевића. Он је поклонике, у току путовања, упознао са свим битним детаљима, историјатом, значењем, вриједностима… свих посјећених мјеста. Поклоници су били приправни и припремљени и упознати са оним шта их очекује на сваком стајном мјесту. Чули смо много, сазнали много, доживјели неописиво много за врло кратко вријеме. У току вожње стрпљиво је одговаро на постављена питања што је путовању дало додатни квалитет.

Поклоници су имали радост да о. Мојсију уруче уље на платну, ”Симеон Добрићевски” (90х70), рад нашег суграђанина Синише Џелетовића, као и дар храму Св. Димитрија – рад истог аутора.