Завичајни клуб „Освит“, са благословом наше Свете Цркве, организовао је дводневно духовно путовање (16. – 18. октобар 2010. год.) по највећим немањићким задужбинама Рашке области.

Колијевка наше вјере, која нарочито просијава из доба Светог Саве, а шири се даље преко светородне лозе Немањића кроз све нараштаје и генерације нашег народа, управо је на овом тлу. То је жила куцавица која заједно са свим незаобилазним Светињама на Косову чини нераздвојиви, а свагдаживи, крајеугаони камен у тврђави нашег народног идентитета, односно онога што ми Срби заиста јесмо и без чега не можемо.

Због свега тога, Завичајни клуб „Освит“ одлучио је да неминовно узме за задатак да се поклони тим светињама и напоји, прије свега, са тог извора воде живе и упозна, што је најбоље могуће, са нашим највећим и најстаријим задужбинама из доба Немањића, међу којима прво са „мајком свих наших цркава“ – Манастиром Студеница.

учесници поклоничког путовања

Послије потребних припрема и примања благослова за овакво важно духовно путовање, група поклоника пошла је, у раним јутарњим часовима, путем манастира Студенице, гдје је планирано коначење (ноћење), ујутру и Света Литургија, као и поклоњење моштима наших великих светитеља, међу којима и самог Светог Симеона Мироточивог, оца Светога Саве.

Читаво вријеме овог путовања међу поклоницима је владала атмосфера братског заједништва, корисног духовног разговора, као и објашњавања и упућивање у све оно што је битно и важно путем којим пролазимо, а нарочито у духовном и културном погледу.

Први манастир који смо обишли био је Манастир Добрун. Његова бурна историја, која је уопште неодвојиво везана за народну историју овога краја, одушевила је све присутне. Такође је важно напоменути честице моштију светитеља и преподобних из Кијево – Печерске лавре које су овдје дате на благослов, а сви су могли да им се тога дана поклоне и цјеливају. Након тога, Игуман манастира Добрун, архимандрит Калистрат, примио је све поклонике, тумачио нам је историју манастира у Карађорђевом музеју, гдје се могло видјети и веома много експоната који датирају из Првог Српског устанка, као и богослужбених поставки из 18. и 19. вијека.

Носећи већ низ утисака и обогаћени новим сазнањима, група се зауставила код цркве Светог Пророка Илије, цркве – брвнаре која у себи носи печат старине и народног градитељства и која зрачи неком нарочитом љепотом и постојаношћу.

Пут је даље водио, преко живописних предјела, до прелијепе Овчарско – Кабларске клисуре и чудесних манастира који се, као бисери у низу, нижу још из давних времена када су по предању српски монаси бјежећи са Свете Горе под најездом Каталонаца стигли овдје и подигли прве манастире. Данас их има активних 9, а наша група је обишла два, и то: Манастир Благовјештење, у коме се замонашио блаженопочивши Патријарх Павле, а у коме се данас налази и чудотворна икона Пресвете Богородице, и Манастир Никоље. Иако нијесмо стигли да обиђемо друге манастире ове „Српске Свете горе“ кроз причу о њима, вјероучитељ Срђан Милошевић – духовник путовања, упознао нас је са историјом и најважнијим детаљима из живота ових манастира.

Након обиласка ова два манастира настављен је пут до Краљева и Манастира Жича. Наша Царска лавра, Света Жича, мјесто је крунисања наших краљева и подигнута је као задужбина нашег првог краља – Светог Стефана Првовјенчаног, рођеног брата Светог Саве. Њена нарочита љепота, старост и бурна, али и увијек славна и на крају побједоносна, историја имали су нарочит утисак на све присутне. Жича данас сјаји у свој својој пређашњој љепоти и недавно је прославила 800 година свог постојања.

У вечерњим часовима стигло се на наше планирано одредиште. „Мајка свих наших цркава“Манастир Студеница. Манастир се налази 39 км од Краљева. Његов положај, као и сва природа која га окружује, сврстава се у национални резерват. Поклоници су били примљени у веома лијепо уређеном и изузетно уредном конаку манастира који је предвиђен за госте – поклонике, гдје се након смјештања заједно приступило вечери у манастирској трпезарији.

Уз пријатан и братски разговор, те веома добро, домаће, манастирско вино које је окријепило и угријало све присутне, вријеме пред одлазак на починак је у трену било истрошено. Звоно са главне манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, позвало је јутром све поклонике на заједничко богослужење. Складно појање Студеничког монаштва, као и Света Архијерејска Литургија, коју је служио преосвећени Епископ западно – амерички Г.Максим, и проповијед Владике на крају литургијског сабрања оставили су јак утисак на све тога јутра. Мошти су биле отворене за поклоњење и цјеливање и то: Свете Анастасије, мајке Светог Саве и Светог Стефана Првовјенчаног, брата Светог Саве. Може се само наслутити каква и колика осјећања су навирала у свима присутним када су пред собом имали толике светиње тога недељног јутра!?

Након излагања историје манастира и његовог значај за наш народ и читав хришћански свијет и детаљног обиласка манастира отишло се на доручак, а потом и полако даље, у обилазак манастира Градац, Ђурђевих ступова и манастира Сопоћани.

учесници поклоничког путовања

Ријечи за описивање ових, вјековима старих, светиња које су градили наши свети владари су недовољне и увијек слабашне и никада не могу до краја да опишу љепоту, значај и ненадмашну градитељску вјештину ових духовних центара у нашем народу.

О свим овим манастирима током путовања могло се доста чути и много научити, а све је често употпуњавано и причама и детаљима из живота наших највећих Светитеља из лозе Немањића.

Враћајући се путем преко кањона Мораче прошло се и поред манастира Мораче који је, такође, један велики извор духовности нашег народа. Чврсто су се сви сложили да и тај манастир у скоријој будућности неминовно треба уврстити у план обиласка и посјете, пошто вријеме које је као у трену пролетило није било примјерено, овога пута, за обилазак манастира.

У великој духовној радости, осјећањима које једно перо и људски језик не може да искаже, а са видним одушевљењем на лицима свих, стигло се у наш мали град у касним вечерњим часовима.

На крају, благодарећи прије свега свемилостивом Господу што је све било тако лијепо и угодно, а надасве душекорисно, славећи и прослављајући нашег Светог Саву коме и посветисмо овај наш херцеговачки градић Билећу, а са њим и све из Свете лозе Немањића, напојени са оног чудесног и непресушног извора воде живе, можемо сасвим јасно закључити да је ово духовно путовање испунило свој задати циљ.