”Људи се стотину пута више труде да стекну материјално богатство него духовно, мада је сасвим сигурно да нашу срећу чини оно што јесмо, а не оно што имамо.”

Вођени оваквим размишљањем, чланови Завичајног клуба ”Освит” из Билеће, већ дуги низ година, организују поклоничка путовања по Републици Српској, Србији, Црној Гори, Македонији, Румунији, Италији, Грчкој…

На празник Цвијети, сваке године, се организује обилазак манастира црногорских. Све већи број људи настоји да се избори са тешком свакодневницом приклањајући се вјери, истини и Богу, уздижући се ка духовном богатству. Тако је из Билеће, на ово поклоничко путовање, кренуло близу двије стотине вјерника.

Јутро хладно. Мирис ваздуха буди. Још увијек је мрак. На лицима вјера и нада да ће путовање донијети снагу, племенитост, добро. Све нам то треба. Из дјечије граје су израњали рефрени ”Пјесме о врбици”, све гласнији и јаснији, како су се аутобуси приближавали црногорској граници. Јуче је прослављен празник Лазарева субота – Врбица, празник који је посвећен дјеци, јер су баш дјеца свечано дочекала Исуса приликом његовог доласка у Јерусалим.

Чак и службеници на царини љубазни и смирени при помену светиња које планирамо посјетити. Убрзо након што смо прошли Никшић, могао се примијетити бијели манастир у стијенама. Како смо се приближавали планини Острошка греда настала је тишина, из части и поштовања према нашем великом светитељу, Светом Василију Острошком и Тврдошком. Богослужење и причест су се обавили у Цркви Светог Ваведења у доњем манастирском нивоу. Вјерници су по изласку из манастира добивали врбице – врбове гранчице, које су симбол палминих грана, којима је народ поздрављао Исуса када је на Цвијетну недјељу ушао у Јерусалим.

Поворка вјерника је кренула даље ка манастиру посвећеном Светом Василију Острошком, узаном стазицом окруженом шибљем и дрвећем. Манастир је основао херцеговачки митрополит Василије, у 17. вијеку. Он се ту упокоио и посветио се. Вјерници су у редовима који воде ка узаном отвору у пећину у којој су чудотворне мошти – СЛАВА МУ И МИЛОСТ. Са страхом и вјером наклон и цјеливање. У тишини се чује нада за спасење свих вјерника. ”…помози мом виду, помози мом слуху…”
”Слава Оцу, Сину и Светоме духу”, чуло се до наредне дестинације.

Манастир Ждребаоник се налази 3 км на удаљености од Даниловграда. Изграђен је на темељима старог немањићког храма и посвећен је Архангелу Михаилу. Манастирски комплекс чини црква, конак и низ приземних зграда. У манастирској цркви се налазе мошти Светог Арсенија Сремца. Поклоњење још једном чудотворцу је произвело додатно јак осјећај и наша очекивања су већ била испуњена.

поклоници

Петнаест километара од Подгорице је манастирска црква – Ћелија Пиперска, из 12 вијека, посвећена рођењу Богородице. Пут узак, кривина много, а на узвишењу пиперском светац Стефан Пиперски. Он је оснивач ове цркве и његове мошти су у њој и похрањене. По ко зна који пут смо пријатно изненађени љубазношћу и гостопримством монахиња овог манастира. Овако блага лица и доброта у очима се ријетко гдје могу видјети.

На путу за повратак обилази се манстир из 15. вијека – Жупа Никшићка. Окружен зимзеленим дрвећем са једне стране, а с друге воћњаком, чији је бехар одавао разне нијансе ружичасте боје, манастир је некада био значајан фактор политичког, културног и просвјетитељског живота. Једна од претпоставки је да су га изградили Никшићи – племена из Грбља, гдје је постојала црква посвећена апостолу Луки. Такође се сматра да га је градио чувени Раде Неимар, који је након завршетка радова на манастиру пао са скеле и умро. Надгробна плоча, за коју се претпоставља да је његова, данас се налази у музеју у Никшићу.

Вече нас је затекло у Петровићима, у селу између Никшића и Билеће, у коме се налази манастир Косијерево. Из сумрака и тишине се пробија свјетлост, која га окружује, и звуци вечерње, која је била у току. Овај манастир посједује јако вриједне реликвије. Некада је био на обали Требишњице, а након потопа премјештен је на садашњу локацију у Петровићима. Покровитељ манастира је био Краљ Александар Карађорђевић, који је манастиру поклонио јако вриједне реликвије, као што је стопало светог Луке – апостола који је први насликао лик Богородице, икону и писац Јеванђеља по Луки.

Лице игумана Арсенија је одавало радост и стрпљење, смиреност и узбуђење у истом моменту: ”Чувај се гријеха, јер гријех непокајани увијек живи у теби и у твојој дјеци, све док се истински не исповиједиш и покајеш.”

У души смиреној осјећамо снагу, која нам даје вјеру да ћемо ипак савладати тешку и суморну свакодневницу, и са радошћу дочекати наш највећи и најрадоснији празник…

На Билећком језеру посебан сјај, што је само одраз неба, иако је била већ близу поноћ…