У вријеме када је путовање најљепше организовати, а љепоте читаве природе можда и најљепше видјети, имали смо ту радост и прилику да видимо и пловимо водама чувеног Скадарског језера и поклонимо се великим светињама које таворе и обитавају, као бисери расути по многобројним острвцима, на њему. Како нагласишмо, изузетно повољно вријеме, првог септембарског дана, које је избистрило небо изнад нас и воду испод нас као стакло у којој се оно огледало, било је само по себи један незабораван и упечатљив детаљ који нас сада често враћа у те незаборавне тренутке које смо провели пловећи по Скадарском језеру.

Послије краћег упознавања са маршутом пута и планом који су поклоници имали да испуне тога дана, сви су са великим интересовањем примили податке везане за упознавање са самом природом, карактеристикама и јединственостима које прате ово чудесно језеро.

поклоници у у бродићу путују ка манастирима

То није ни чудо када се зна да је Скадарско језеро, са површином од 391 километара квадратних, највеће језеро на Балкану, и то тако да 2/3 језера припада Црној Гори а 1/3 Албанији. Због своје изузетне љепоте, 1983. год., црногорски дио је проглашен Националним парком, а 1996. год., Рамсар конвенцијом, уписано је у Светску листу мочвара од међународног значаја. Од изузетног значаја је и податак да је ту био мали градић Обод, од кога данас постије само остаци, а ту је била смјештена и штампарија у којој је 1494. год. штампана прва књига у овом дијелу Европе под називом ”ОКТОИХ”. Пошто је немогуће све ни побројати, на крају ћемо о Скадарском језеру рећи и то да је оно прави птичији рај на земљи, са својих 264 врсте птица и чувеним птицама пеликанима, којима је ово једино станиште на југу Европе.

Поред свих ових љепота, ипак срце највише застаје над љепотама великих светиња које се скривају по језерским острвцима. Пошто манастира има више, који су чак и из доба Св. Саве, који је овдје хиротонисао и поставио првог Зетског Епископа, читав овај крај се прозвао и Зетска Света Гора.

Овдје је некада било двадесетак манастира, а ми смо имали част да учествујемо на Светој Литургији и будемо гости управо у манастиру који је првобитно овдје основан по благослову Св. Саве, а од стране овог првог Зетског Епископа чије име бјеше Иларион, а који је овдје и сахрањен. Овај Манастир се зове Врањина. Некада је ово био и јерусалимски метох са преко 500 монаха. Послије богослужења, игуман манастира, отац Петар, нас је веома топло примио и уз ”чашицу разговора” објаснио нам и испричао многе чудесне приче о манастиру. Он је био и наша звијезда водиља на даљем обиласку манастира.

поклоници

Тога дана, видјели смо и Манастир Старчеву горицу и упознали једног изузетног Старца који овдје сам пребива у молитви и труду. Пут нас је даље водио до Манастира Морачник, као и прелијепог Манастира Бешка који је женски манастир и у новије вријеме кроз обнову, како духовну тако и материјалну, добија свој првобитни сјај и процват. Манастир је иначе градила чувена Јелена Балшић, кћи Кнеза Лазара, и њен муж Ђурађ други Балшић.

У сваком од ових манастира били смо веома топло примљени, и то је оставило веома јак утисак на све нас. Сасвим је онда јасно зашто и сам Свети апостол Павле у посланици Јеврејима упозорава да не остављамо гостољубље, јер по његовим ријечима: ”Из гостољубља неки и не знајући примише анђеле”.

Преплавњени многим осјећањима и утисцима, листајући понеку од многобројних фотографија, присјећајући се и неког упечатљивог тренутка којег смо смјестили у наше срце, а обогаћени за једно незаборавно путовање, вратили смо се на обале нашег Билећког језера, и у наш мали град.

Шта рећи на крају него: ”Слава Богу за све!”