На Цвети, дан када се обиљежава Христов улазак у Јерусалим и који пада увијек у недјељу, дан након Лазареве суботе, осамдесетак поклоника из Билеће, у организацији Завичајног клуба ”Освит”, учинило је душекорисно путовање посјете манастирима Црне Горе.

Народни обичаји везани за овај празник су разнолики али за све крајеве, које насељава наш народ, карактеристично је умивање водом у којој је цвијеће увече потопљено. Уочи Цвети дјевојке и дјеца одлазе у поља и беру цвијеће. Најчешће велике цвјетове – да би били лијепи и крупни; дријен – да би били јаки; љубичицу – да би били миришљави и привлачни, врбове гранчице – да сви буду напредни. Ово цвијеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи и ујутру се укућани прво умивју том водом.

План путовања је био врло амбициозан али знајући за дисциплину и одговорно понашање поклоника и остварив.

Присуствовали смо Светој Литургији а већи број поклоника примио је Свету Тајну Причешћа. Саборни храм у Никшићу, а онда Манастир Острог и поклон моштима Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца били су прва одредница путовања. Пут од Доњег до Горњег манастира већина нас је прешла пјешице, не показујући ни најмањи знак умора.

Следећа посјета била је женском Манастиру Ждребаоник, у Секулићима надомак Даниловграда. Подигнут је 1818. године на темељима старог немањићког манастира и посвећен је светом Архангелу Михаилу. У средњем травеју изложен је ћивот светог Арсенија Сремца, другог српског архиепископа и наследника Светог Саве по његовој жељи, Свети Арсеније Сремац је многопоштовани чудотворац и око његовог ћивота окупљала се и окупља непресушна ријека вјерника који моле за помоћ, исцјелење, утјеху…

Следећа дестинација био је Манастир Ћелије Пиперске. Кривудавим, узаним путем, одмарајући очи на предивној, бајковитој панорами долине Зете, послије око сат времена вожње, стигли смо до цркве посвећене Рођењу Пресвете Богородице. По неким подацима, манастир је грађен у 12. вијеку. Сестринство манастира није крило радост што нас, у оволиком броју, види у посјети храму. Отварање ћивота, да можемо цјеливати мошти Светог Стефана Пиперског, подвижника из 17. вијека, била је узвишена радост за све поклонике.

”Живот сваког људског бића изаткан је од безброј тајни. У то ткиво ткани су и небо и земља, и добро и зло, и Бог и ђаво. Зато је, уопште, тешко и претешко обухватити у ријечи нечији живот и казати сву тајну његову. Нема сумње, свачији живот се разликује и прелива преко свих видљивих и невидљивих свјетова. Поготову живот светитеља Божјих. То важи и за Светог Стефана Пиперског. А сви светитељи, без изузетка, свједоче једно; и показују једно; живот им је грађен и саграђен од светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. При томе, главни градитељ је Дух Свети, а сарадник сам светитељ. А све то бива, и све се то збива у Богочовјечанском тијелу Христовом – Цркви; од Оца кроз Сина у Духу Светом”.

Скромни дар организатора путовања сестринству је уручио сликар Синиша Џелетовић који је лик Светитеља урадио техником уље на платну.

Сестринство је, са осмијехом и љубављу, изнијело послужење за све поклонике. Пите и разне ђаконије, уз кафу и сок, било је пријатно физичко окрепљење, а љубав са којом смо дочекани највећи дар.

Духовно благо које смо понијелу у себи и са собом оцртавало се на лицу сваког од нас. Послије одмора, окрепљења и обиласка манастирског комплекса и посјете чувеном извору живе воде, наставили смо путовање ка Жупи Никшићкој и женском манастиру посвећеном Светом апостолу Луки.

По предању, манастир Светог апостола Луке основала је унука Вукана Немањића у 13.вијеку. Манастир се, до пред Косовски бој, налазио на десној обали Грачанице испод брда Градине, а онда се одвалила стијена и порушила га. У судбини манастира народ је видио и своју судбину. Сада се налази на лијевој обали Грачанице, више пута је рушен и обнављан.

”Све је ту тајна у молитви, у предавању себе, у љубави према Христу. Монашки живот је блажен живот. Монах треба да се наслађује молитвом, да га привлачи божанска љубав. Али оно, што ће га поред молитве задржати у манастиру јесте и рад, јесу рукодјеља. Није једно рад, а друго молитва. Рад не омета молитву. Напротив, он је појачава и побољшава. Ту је ствар у љубави! Рад је, штавише, исто као када се човјек моли, као када врши метаније. Рад је благослов. Стога видимо да је Христос призивао Своје ученике и пророке за вријеме рада, на примјер у тренутку док је неки од њих ловио рибу или напасао своје овце” – каже старац Порфирије.

Својим радом и гостопримством монахиње су учиниле да се посјета овој богомољи дуго памти. Пред рукодјељем монахиња путник намјерник остаје задивљен. Ту су иконе, везени пешкири, бројанице, посуде од глине… Свака радионица је права ризница, сваки комад грнчарије или тканине мало ремек дјело, а све рађено с љубављу и уз молитву.

Послије окрепљења и душекорисних разговора наставили смо пут повратка у Билећу уз обећање – видимо се догодине на овај дан! Ми то желимо искрено али не заборављамо, ”човјек снује, а Бог одлучује”.