Од самог свог оснивања, Завичајни клуб ”Освит” има у плану својих многобројних активности и дешавања и поклоничка путовања која редовно, сваке године по више пута, на славу Божију а на наше велико задовољство, и остварује. Та путовања била су по највећим светињама наше Српске Православне Цркве и остављала су веома јак утисак на све који су путовали. Путовање које вам доносимо у овом броју наших новина је, судећи по свима који су путовали, оставило можда и најјачи утисак на поклонике.

Фрушка гора, сама по себи, представља бисер природне љепоте Србије. И заиста, у времену наше посјете Фрушкој гори, сви поклоници су остали очарани изузетном љепотом крајолика који је, у ово доба године, био сав обојен у чудесне јесење боје. Непрегледна, плодна и обрађена поља, воћњаци, ливаде, шуме, а као круна свега, на најљепшим узвишењима и најбољим мјестима – фрушкогорски манастири. Заиста, од виђене љепоте застаје дах! Међутим, све то је било као увод ономе што ће нас дочекати када ступимо на праг манастирских конака, цркава и порти. Ту нас је тек сачекало право море небо-земне љепоте и духовног блага.

Како је број манастира на Фрушкој гори много већи него наше предвиђено вријеме за обилазак морало се, много раније, прецизно испланирати план пута и план обиласка манастира. Послије потребних припрема и благослова, којег смо добили од старјешине нашег Саборног храма, о.Небојше, на поклоничко путовање кренули смо у вечерњим часовима, 2. новембра 2012. године.

Већ у раним јутарњим часовима, следећег дана, поклоници су били на поклоњењу Манастиру Врдник. Послије упознавања са богатом историјом манастира, пришло се и цјеливању дјелића моштију Св. Кнеза Лазара које се чувају у манастирској цркви.

Након краћег задржавања, кренуло се у веома лијеп и тек од скора обновљени Манастир Јазак. Очарала нас је архитектура, као и уређеност манастира. Још више нас је одушевило то што смо се могли поклонити моштима Светог Цара Уроша, сина Цара Душана, које се налазе у манастирској цркви. Тако смо се, бар за тренутак, вратили у славно вријеме наше земље када су њоме ходили српски цареви, а наше царство се ширило огромним територијама Балкана.

Послије ове деспотске задужбине, отишло се до Манастира Мала Ремета, а потом и до Манастира Ново и Старо Хопово и поклонили смо се моштима Светог Теодора Тирона (у Новом Хопову).

Након обиласка ова два позната фрушкогорска манастира, пошли смо до прелијепог Манастира Гргетег. Можемо слободно рећи да је овај манастир оставио најјачи утисак на све поклонике, што због своје изузетне љепоте и уредности, што због велике светиње коју у себи чува. Ријеч је о копији Чудотворне иконе Богородице Тројеручице која је по благослову манастира Хиландара урађена и стигла у овај манастир. Остале су запажене сузе на образима поклоника пред иконом Богомајке. Видно дирнути и привучени овом великом светињом многи су се враћали да је цјеливају и по неколико пута.

Послије послужења у гостопримници манастира, кренули смо до чувеног и најпознатијег фрушкогорског Манастира Крушедол, гдје се у једном од ћивота чувају остаци моштију славних Бранковића: Мајке Ангелине, њеног сина Ђурађа, који је и оснивач манастира, као и њеног мужа деспота Стефана Слијепог.

Након тога, стигло се и на наше предвиђено коначиште, у Манастир Велика Ремета. Било је вријеме вечерњег богослужења, а и планирано је да се стигне баш у том вријеме, па су му поклоници и присуствовали. Након тога, уприличен је и веома душекорисан и срдачан разовор са игуманом манастира, о.Стефаном. Причало се о покајању, љубави и врлинском животу који се тражи од нас хришћана. Обогаћени великом духовним поукaма и напојени са чистог извора Православља, а помијешаних и прејаких утисака, да би се могло о њима говорити те вечери, отишло се на починак. Сутрадан, ведро и тихо јутро у кругу манастира Велика Ремета извукло је све чланове ЗК ”Освит” из манастирског конака и спремни, кренули смо даље.

Нерадо напуштајући ову Српску Свету Гору, како неки називају Фрушку гору, ишло се према нашем наредном одредишту – Манастиру Каона. Мало је манастира који пружају такав осјећај пространости, разноврсности и небеске складности као овај манастир. Љепоту манастирске цркве увећава црква-крстионица са чудотворним извором воде, затим пећина која је урађена да подсјећа на Витлејемску, језеро са мостом и црква на узвишењу, која је урађена на гробљу намијењеном свим ктиторима и добротворима Цркве који желе ту да се сахране. Заиста, све заједно – нешто изузетно.

Потом се кренуло ка наредној светињи, Манастиру Ћелије код Ваљева. Дио пута ишло се пјешице кроз шуму, па се у разговору и молитви стигло до овог манастира, који је нарочито постао познат, како код нас тако и широм свијета, по нашем чувеном Ави Јустину. Послије изласка из манастирске цркве, поклоници су пришли Авином гробу, помолили се и запалили воштаницу, преплављени морем осјећања и утисака.

Након кратког послужења у конаку, пошло се до само неколико километара удаљеног Манастира Лелић, а на поклоњење чувеном и надалеко познатом Св. Владики Николају Охридском и Жичком. Радујемо се, заиста, и одушевљавамо томе што нас је Господ удостојио и овог великог благослова. Ћивот у коме се чувају мошти нашег светитеља отворили су нам монаси манастира и сви смо цјеливали мошти овог чувеног српског Епископа и теолога, кога Бог прослави и на небу и на земљи. Његове нетљене и благоухане мошти као да су све нас залијепиле за под цркве. Хтјели смо овдје да останемо много дуже али нам вријеме није дозвољавало, морало се поћи даље.

У сам смирај дана стигли смо и у Манастир Пустиња. На већ затвореној манастирској капији куцали смо, као у пјесми која описује како се замонашио Свети Сава, а која почиње ријечима: ”Ко удара тако позно?” Мада нам није отворио сиједи отац, као у пјесми, него манастирски брат, били смо одушевљени оним што смо видјели. Многи су узвикнули: ”Права пустиња!” Заиста, окружење, шума и прелијепи манастир у срцу свега дају такав поглед и такав осјећај као да сте у срцу неког пустог и за подвиг и отшелништво најбољег мјеста на свијету.

Препуни изобиљем духовних утисака и нијеми пред величином светиња које смо обишли, али опет лагани као птице, и с нескривеном радошћу, која може потећи само из срца, у касним вечерњим часовима стигли смо и у наш мали град.

Шта на крају можемо рећи него: ”Слава Богу за све и хвала што нас је удостојио овог незаборавног путовања, путовања које ће, засигурно, сви поклоници дуго, дуго памтити!”