Вријеме националне културе једва да познаје границе између садашњости, прошлости и будућности: оно је садашњост у којој је живо присутна прошлост и призвана будућност, не само национална него и општечовјечанска. То вриједи, мада у различитој мјери, за тековине и материјалне и духовне културе, коју чине све дјелатности људског ума.

Завичајни клуб ”Освит” организовао је, у Дому културе у Билећи, 22. марта 2012. год., научно предавање на тему ”Предојевићи у средњовјековној Билећи” које је одржао доц. др Радмило Пекић, професор Приштинског Универзитета у Косовској Митровици.

– Др Радмило Пекић објавио је, до сада, десетине научних радова у разним научним зборницима, књигама, часописима и учествовао на многим научним предавањима. У Републици Српској једини је доктор у звању ”Општа историја средњег вијека” – истакла је Александра Џелетовић, замјеник предсједника ЗК ”Освит”, у уводном обраћању.

Писани документи, стећци, остаци храма кога је подигао Предојевић, престављају дух једне средине и једне епохе, дух нараштаја и личности, елемене сопственог богатства, разноликости, аутентичности, оригиналности. Ово културно наслеђе је свједочанство о степену сопствене даровитости, која је нашла израза и у најтежим искушењима. Национално културно наслеђе, што је био циљ предавања и предавача, треба да се прикаже савременим нараштајима у свој ширини – да би знали сву истину, не само о својим прецима него и о себи.

Др Радмило Пекић је предавање поткријепио десетинама писаних докумената, из поменутог периода. На основу пословних књига које се чувају у Дубровачком архиву предочена је динамична трговачка сарадња која се одвијала између Билећана и трговаца из Србије (са Пештера), Босне и Херцеговине и Дубровника. Поред пословних књига, Предојевићи се помињу и у књигама у којима су записивани разни кривични преступи. У тим ”хајдучким временима”, најчешће су Билећани починиоци тих прекршаја, а понекад и жртве.

Документационо је приказано како се од Предојевића, разгранавањем, оформио род Брајановића, док су се од Брајановића оформили Чепрњићи, Загорчићи, Ђурђевићи и др. Од Предојевића су била и друга разграната братства настала патримоником и то: Братошевићи, Болоевићи, Вучинићи, Вукшићи, Галчићи, Грубетићи, Грубачевићи, Добриловићи, Милотићи, Рушићи, Радосалићи, Радишићи, Стојаковићи и други.

Компарирајући дубровачка документа и натписе на стећцима, непобитно је потврђено да под стећцима на локалитету ”Језерине” и околини почивају истакнути чланови племена Предојевића. Сачувана ”црква Предојевића”, писани документи и натписи на стећцима, егзактно потврђују да су Предојевићи били православне вјероисповијести. Приказан је и документ у којем се, у доба Турске окупације, октобра 1491. године, помиње православни свештеник поп Радић Предојевић из Билеће. Ово су само неки од доказа да се стећци са подручја Билеће не могу доводити у везу са тзв. ”богумилима”, што раде многи истраживачи са високим академским звањем. На жалост, неки то раде намјенски, да докажу како у средњовјековној Босни и Херцеговини није било православља ни Срба. Насупрот њима, други истраживачи, мотивисани увећањем библиографије, то раде из незнања, без провјера и научног утемељења, преузимају податке од других, односно праве компилације и пишу историју на темељу маште, истакао је доц. др Радмило Пекић.

Радмило Пекић реферисао је опширно о Предојевићима на Међународном научном скупу посвећеном његовом ментору и учитељу,”Живот и дјело академика Богумила Храбака”, одржаном почетком октобра 2011. године на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, са привременим сједиштем у Косовској Митровици. Ускоро се очекује штампање зборника у којем ће се наћи, за нас интересантан, рад о Предојевићима.