Мање земље и мањег поднебља а већег броја светиња, сабраних и нанизаних као бисери на ђердану и расутих као звијезде на небу, можда и нема од наше Херцеговине.

Сваки манастир и свака светиња ове земље, коју често зову дједовином Светога Саве или земљом Светог Василија, носи у себи неку посебну драж и неку специфичност која се да само доживјети и осјетити долазећи и бивајући у њој, исто као што то можемо рећи и за читаву Херцеговину.

Управо мотивисани овим размишљањима и жедни да се напојимо са чистог духовног извора који се истаче из сваког нашег древног манастира и сваке светиње, Завичајни клуб ”Освит” организовао је поклоничко путовање по манастирима Херцеговине.

Мада је календар већ полако одбројавао и посљедње дане у 2011. години Господњој и вријеме бивало све хладније, ипак је 11. децембар, дан у који смо смјестили ово наше поклоничко путовање, био сасвим добар и лијеп за обилазак.

Са уобичајеним жаром и нестрпљењем, како је то било и низом путовања које је З.К. ”Освит” организовао до сада, кренуло се у раним јутарњим часовима са групом од 50-ак поклоника на обилазак првог манастира у низу – Манастира Дужи. У овом светом манастиру, који се налази недалеко од Требиња на путу за Дубровник, а који је посвећен Покрову Пресвете Богородице, имали смо ту радост да будемо на Светој Литургији и цјеливамо мошти чувеног грчког Чудотворца и Светитеља Св. Нектарија Егинског, чија је честица светих моштију стигла Промислом Божијим у овај наш херцеговачки манастир. Сви поклоници су, веома заинтересовано, ишчекивали и да упознају игуманију овог Покровског манастира, мати Теодору, која је вишедеценијска монахиња и непресушни извор огромног монашког искуства и подвига, и које још увијек вјерно носи на свом крстоликом путу.

Послије послужења и пар мудрих ријечи, које смо као благослов добили од Игуманије, пошло се даље, у Манастир Петропавлов, у Петровом пољу код Требиња. Тамо смо са великим одушевљењем обишли обје манастирске цркве, од којих је нарочито нова и тек обновљена црква Св. Апостола Павла оставила веома јак утисак на све присутне. Фрескопис је на невјероватно жив и упечатљив начин остављао све нас без даха, показиво се у неким тренуцима као да су светитељи са зидова храма живи и да јасно гледају ка нама.

Послије Петрова поља, пошло се у обилазак Манастира Тврдош, наше древне светиње, а током и послије недавног рата који је избио на овим просторима, и центра наше епархије. Тврдош, који је посвећен Успењу Пресвете Богородице, непрестано уљепшаван и дотјериван, како прије тако и сада, одавао је утисак неке краљевске задужбине, што он и јесте. Послије упознавања са историјом манастира и светињама које он у себи посједује, а то је прије свега честица Часног Крста Господњег и рука Свете Јелене Анжујске, пробало се и чувено манастирско вино којим су дегустатори били одушевљени.

Из Тврдоша, дошло се и до Мркоњића, мјеста гдје се родио један од наших највећих светитеља – Свети Василије Острошки. Били смо у капели која је изграђена над његовом родном кућом, а неко се чак и успио увући у стару кошћелу, која је одмах поред куће и храма, а која је, кажу, још из времена Острошког Чудотворца.

Продужили смо путем право, преко Попова поља, и пут нас је водио у чувени Манастир Завалу који потиче још из времена Цара Константина, како нас учи Свето Предање. Након поклоњења у храму, посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, отишло се и до оближње пећине гдје је бивао Свети Василије, а попели смо се и на брдо изнад цркве на коме је смјештен лијеп манастирски звоник, а са кога се пружа још љепши поглед на питомо Попово поље.

Након послужења и обиласка манастира, кренуло се полако назад у наш мали град. Пут је, чини се, протекао за трен, пошто је сав био у пјесми и духовној радости која може само да дође из душе која је окрепљена и напојена духовном храном и духовним пићем.

На крају се незаобилазно свратило у наш Манастир Добрићево гдје је, након цјеливања у капели, свако од свога срца и своје душе запалио свијећу нашем Старцу и Игуману Симеону, чији свијетли лик и дјело у нама никада не престаје да живи. . .

На крају само кажемо – ”Слава Богу за све!”