И овога пута, као и низом предходних, у организацији ЗК ”Освит”, а по благослову наше Свете Цркве, пројавила се необична радост и велика част и милост да се обиђу и посјете једни од највећих и непресушних извора наше вјере, извора балгодати Божије, а којима је наша земља тако богато даривана десницом Свевишњега и тако остављена свим нараштајима, који су гладни и жедни те ”воде живе”, да се на њима обилно напајају и кријепе.

Можда су у праву неки од поклоника који су, тога јутра, казали да бољег и љепшег времена и Празника нисмо могли изабрати за посјету овако великим и значајним светињама, мада је свако вријеме и сваки тренутак добар, када је човјек приправан и одлучан за тако нешто. Али, ипак, вријеме које се можда и ”само изабрало” било је за нас тога дана најбоље. Пошли смо у Недељу пред Васкрс, на свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети.

учесници поклоничког путовања

План нашег обиласка и поклоњења био је да обиђемо два врло значајна и незаобилазна стуба наше светосавске Цркве, два Светитеља и Чутотворца, који попут најсвијетлијих звиједа свијетле у нашем роду и тиме свима обасјавају пут у незалазно Царство Христово. План је био да посјетимо и поклонимо се Светом Василију Острошком и Светом Стефану Пиперском.

Кренувши с’ молитвом, како то и захтјева једно овакво путовање, група од педесетак поклоника упутила се, у молитвеној радости, до Острога, на Свету и Божанствену Литургију која је тога Празничног јутра служена у доњем манастиру, и то у храму који није био довољан да прими све оне који су тога јутра стигли у острошку светињу. Наша група поклоника, са још једним већим бројем других поклоника, пратила је службу из манастирске порте. Након Светог Причешћа и примања освећених, врбових, гранчица, како је то обичај тога јутра, упутило се у горњи манастир, на поклоњење Острошком Свецу и цјеливање његових светих моштију.

Осјећај који свако на свој особит и неисказан начин доживи у ”острошкој греди”, пред ћивотом нашег Херцеговачког Митрополита и Чудотворца Василија, нисмо у намјери да описујемо овдје, јер је то и немогуће, и било би слично човјеку који покушава да ухвати маглу. Зато то остављамо свима да сами размисле о томе, а они који су то доживјели макар и једанпут знају шта се жели овдје рећи.

Након Острога, пошло се стазама још једног великог Чудотворца и још једне необично лијепе светиње, у Пипере, код Св.Стефана Пиперског, иначе млађег савременика Св.Василија Острошког. Гледајући Даниловград, као на длану, и одушевљавајући се природом кроз коју смо пролазили, нисмо ни слутили да нас управо право и највеће одушевљење чека у самом манастиру.

мошти св.С.Пиперског

Пипери су зрачили таквом љепотом и предањском складношћу да и сада, послије сабирања свих утисака, немамо храбрости да се усудимо да много говоримо о њима, из бојазни да ћемо увијек рећи недовољно и мало. Манастирска црква, кула, конак, манастирски рибњаци и чудотворни извор Пресвете Богородице, били су само дио онога што је оставило јак утисак на све. Међутим, засигурно најјачи утисак на све оставио је сам Свети Стефан Пиперски, његове свете и миомитисне мошти од којих мирише цијела црква. Мошти су тек недавно пресвучене, након више од 300 година, нетрулежне су и положене у такође потпуно нови ћивот који је урађен, као и одежде, у нарочитој пажњи и љепоти.

Сестре манастира Пипери, који су и врсни мајстори у справљању различитих и веома цијењених мелема, примиле су нас са великом срдачношћу и послужиле у манастирској трпезарији.

Носећи у себи, надамо се, бар парче овога рајског мира и небоземне љепоте, кренули смо путем Саборног храма Св.Василија Острошког у Никшићу. Тамо нас је топло примио и упутио ријечи добродошлице косијеревски Игуман, а по послушању Цркви и одскорашњи старјешина овога храма, јеромонах Јефтимије, свима драг и омиљен и већ познат из нашег братског манастира у који је група свакако на крају, по свом обичају и свратила.

У манастиру Косијерево дочекао нас је о.Арсеније, увијек радосног и озареног лица, како смо то и навикли, са великим гостољубљем и простом, али најљепшом, искреном срдачношћу, причајући о овој светињи, њеној историји и општенародном значају.

У смирај дана, а озарена лица и пуна срца, уз пјесму и братски разговор и нескривену жељу да оваквих дана буде што више доживљених у нашем овоземаљском животу, а забиљежених у нашим билећким новинама, завршисмо и ово наше поклоничко путовање.

Свети Василије Острошки и Свети Стефане Пиперски молите Бога за нас!