У организацији завичајног клуба „Освит“, у Недјељу Светих Праотаца 27./14.-ог децембра, а уз благослов наше Свете Цркве, организовано је поклоничко путовање по манастирима Црне Горе. Број од скоро 80 поклоника упутио се пут Острошке светиње да узме учешћа у Светој Литургији и тиме на најбољи могући начин започне ово душекорисно путовање по светињама које су вјековна свјетила нашег народа.

Циљ овог путовања је, као и циљ свих других поклоничких путовања, духовно богаћење, а потом и заједничко дружење, сабирање и радовање.

Вођа овог путовања био је секретар нашег удружења, господин Михајло Самарџић.

Тог јутра, на самом освиту Свете Недеље, чланови завичајног клуба су се састали и послије планираног распореда и заузимања својих мјеста, сви заједно изговорили молитву, чиме је путовање могло да почне.

Уз појање пјесама упућених Свецу, као и тихе молитве, које су се кад-кад могле само наслутити по уснама и понекој сузи у очима вијерних, стигло се до Острошке греде. У цркви у доњем дијелу манастира већ је текло милозвучно појање острошких монаха и служење острошког Пастира и Владике Јована (Пурића) који је тога јутра на нашу искрену радост служио Свету Архијерејску Литургију. У срцима вијерних засигурно се преламала читава бура осјећања док су присуствовали најсветијој тајни, а свјетлост и миомирис и молитвена тишина овдје као да се, више него игдје, шири и притом никога не оставља равнодушним. Послије завршене службе и примљеног благослова од острошког Владике, пошли смо ка горњем Острогу, на поклоњење и искрену молитву нашем херцеговачком Митрополиту. Ишло се пјешице, са бројаницом у руци, а молитвом у уму и срцу, стазама куда је некада ходио и сам Свети Василије, слава му и милост. Стопе Острошког Чудотворца као да су још свеже на овим узаним стазама које воде до острошке пећине. У пећини, као и увијек, мир. И то свакако не мир од овога свијета. То је мир који само може да дође свише. Поклоници приступају, у савршеном реду, праве поклоне пред Свецем и моле му се. Свако на само себи знан начин, али сви у великом страхопоштовању и вјери и љубави, како и треба приступати светињи. Након тога, радост…

poklonicko-putovanje

И пут нас даље води до нашег великог и свима знаног Светитеља. Ни мање ни више него онога који је наслиједио Светога Саву, а то је Свети Арсеије Сремац. Његове Свете мошти почивају код Даниловграда, у манастиру Ждребаоник. Нарочит утисак је оставило и појање нашег хора који носи име у част Светог Саве и чији је тропар управо пјевао пред моштима Свечевих. Монахиња која нам је причала о светињи, и која нас је примила, радила је то са нарочитом радошћу и гостољубљем. А ми послије краће паузе и окрепљења кренусмо даље.

Носећи утиске овог чудесног манастира, у чије зидине је уграђен и знатан дио нашег поднебља у билећком камену који доминира у манастирском комплексу, ми у пјесми, радости и братском разговору стигосмо и до још једне светиње.

Овај пут то бијеше манастир Жупа Никшићка, који је посвећен Светом Апостолу и Еванђелисти Луки. Дио моштију овог светитеља почива и овдје (као и у манастиру Косијерево који ћемо потом обићи). У Жупи, поклоници сазнаше нешто више о самој историји манастра, а потом бијеху примљени у манастирску трпезарију и угошћени.

poklonicko-putovanje

Послије кратке паузе, путовање се наставило према нашем добро знаном манастиру Косијерево. У смирај протеклог дана, у овој немањићкој светињи поклонике је дочекао и радосно примио манастирски калуђер и јеромонах о.Арсеније који са себи знаном отвореношћу, искреношћу, а изнад свега братском топлином, говораше о бурној историји ове Светиње која је увеликом слична и историји нашег Добрићева. У манастиру се као највећа светиња чува стопало Светог Еванђелисте Луке које из себе шири благоухани мирис, што су сви присутни могли и да осјете. Хор је и овдје појао у част Богородице, зато што је Богородици манастир и посвећен. Ни овдје нас манастирско гостољубље није заобишло, па смо уз ватру, а нарочито уз срдачну и топлу ријеч, били огријани и послужени добрим манастирским вином. А онда смо кренули путем наше Херцеговине.

Носећи мноштво утисака, а што је најбитније испуњени великом духовном радошћу, миром и спокојством, стигли смо у наш мали градић на обали Билећког језера.

Путовање је свој циљ у подпуности испунило. То се видјело на лицима свих, а нарочито у нескривеним жељама да се овако нешто обавезно понови.

Важно је, на крају, истаћи и то да је без имало претјеривања понашање које је показано читавим током пута, било као да су то ишли људи који већ годинама обилазе света мјеста, те у танчине познају ред и поредак у манастирима, а познато је да то овдје није случај.

Овдје ћемо напоменути и добротворе овог поклончког путовања без којих оно не би било оствариво. Они нису стављени на крај по части, јер би засигурно тада били постављени на почетак овог текста, него да се не урушава концепт читавог описа путовања. Ти добротвори су: Маргарета Милошевић, као и њен зет и сестра, Саво и Бранка Мисита са породицом. Њима нека Свемилостви Господ да из своје непресушне ризнице сваког добра за који Му се молили, а нама вјечну радост и спокојство у Његовој неугасивој љубави довијека. Амин.