СТАРЦУ СА ЈЕЗЕРА

У мени, као некад, често се јави жеља стара
да осјетим мирис тамјана и
Старчевог великог духовног дара.

Клупа у порти стоји нијема
исписана тихим повјетарцем
на стотине хришћанских имена.

У срцима нашим остаће све иконе и светиње наше,
као и поуке његове које му се од Бога даше.

Гле, чудна ли чуда и Божијег храма
у којем Старац Господа за нас моли и ријетко спава!

У диму тамјана Острога, Стоца, Љубиња, Билеће, Требиња,
Бјелишина у Мостару, код неког Залика,
само вапај Старчевог споменика.

А био нам је свјетлост што се свјетлошћу зрачи.
О, Боже, на којем ли је небеском своду његов епитрахиљ и кандило,
да ми је знати!?

Неки други калуђери сада према Добрићеву ходе,
у Светим Литургијама, као ти оче, да нас Христу воде.

Многи сада, као некад за топле молитве, имена пишу;
као да и сада, мили оче, твојим срцем и плућима дишу.

Једна од твојих безброј порука била је:
”О туђем гријеху не причај никад више,
јер ти се твој пред Богом не брише.”

Учио си нас молитви, причао о житију Св. Отаца
и много о једној Пештери усред стијене сиве.

Па се, тако, у мени јави жеља стара
да ходим са твојим чедима до Добрићева
и осјетим благодат, мирис тамјана и
великог од Бога, духовног Сарчевог дара.

Пчеле на лаванди, цврчка на рузмарину,
Ангели поју Херувимску пјесму, Литургија тече.

Иде Старац преко дворишта,
иду сви моји преци од више од стотину љета.
Пуно срце, пуна душа.

Тим путем према Требињу можда често не пролазим више,
али никад, никад не заборављам
Оца Симеона, Сунце над Добрићевом
и дуге над језером око манастира, јесење кише…

Весна Кулиџан

отац Симеон