О ВОЈВОДИ ВЛАТКУ ВУКОВИЋУ

Шта ли оно блажено глагоља,
Да то није вода Радобоља,
Ил’ се чују из раја птичице
Ил жубори извор Требишњице;
Да нијесу гусле крај огњишта,
Ал’ од тога не бијаше ништа.
Радобоља вида срдобољу,
Од болести тешких болујемо,
Рајске птице сада не чујемо,
Требишњица не извире више,
Језером јој извор потопише,
Прашина је прекрила гудало,
Ал’ Србине сачекај још мало;
Оно вила на Ситници гори,
О Војводи Влатку проговори:
”Такав јунак рађао се није,
У цареве војске обадвије.
Син Рудина а од оца Вука,
Грднијех се нагледао мука;
Све хришћански трпи и подноси
Захумље се војводом поноси.
Он у своје младалачке дане,
Вераше се кроз јелове гране;
Слуша рику лава и кошута
Змије му се уклањаху с пута,
Зарана је слово изучио,
Бритку сабљу у бој уграбио,
За јунаштво и своје поштење
Добио је највеће ордење,
А на понос роду и племену
Бјеше у свом тешкоме времену,
Међу прве војводе и главе
У Војводству Светитеља Саве.
Влатко бјеше ,,извјесне врједности,,
На двору га Краљ Твртко угости,
Да му буде поред десне руке
Кад навале невоље и муке.”

”Испричај ми, посестримо вило,
У Билећкој дрази шта се збило.”
”То вријеме страно је разуму,
Упамћено по турском зулуму,
Убијају, пале и пљачкају,
Робље робе, пустош остављају,
Аганлије из црнога мрака,
Угоњаху ,,страха од Турака,,,
Ко скакавци кад опусте поље,
Пале села, руше богомоље;
Страшна сила Захумљу прилази,
Лале Шаин пред армадом гази.
Тад је Влатко Краљу Твртку река’
Силног пашу да ће да причека,
Зулумчару да наплати дуга
Кад се лати кршније алуга.
Онда Влатко брзо угонета
Шта Турцима понајвише смета;
Завест ће их у црну мрчаву,
Азијати да погубе главу,
Па с коњицом крену про бобије
Шаин мисли да се Влатко крије.
А он Павла Јабланића зове,
Да замрсе Турцима друмове;
Да не знају пута ни богазе,
Ни на стражу када наилазе.
Турска сила вришти и арлаче
Ко да јато гавранова гаче,
Осиони пале и пљачкају,
А не виде почетак свом крају.
Кад зађоше у дивоклетије
Ту ни један прескочио није.
Салећеше Влаткови соколи
Силне Турке у једној продоли.
Пиличника жива не утече,
Да Шаину погибију рече.
Од Армаде осташе стрвине,
Окитише Билећке Рудине.
Шаин паша, црни јад га снаша,
Не виђаше своје згибеније,
Да он Влатку до кољена није.

Тад га мржња створи у хијену,
За осветом не пита цијену.
Војвода га силно обестрега
Ал’ то ништа не дотиче њега.
Кастиг хоће од делвета скрити,
И војводу Влатка погубити,
Па на диван послати му главу
Да би своју сачувао славу.
Конта силник у своме бијесу,
Мени Срби дорасли нијесу.
Сад се сладе вином из магазе,
Не чувају кланце ни пролазе.
Коначићу сјутра у Билећи,
А Влатко ми жив неће утећи.
Стоји вриска коња и јунака,
Шаин скупи хиљаде Турака,
Са Рудина што је преостало,
Пут Билеће све је похитало.
Пролама се земља до небеса,
Од силнога турскога бијеса.
Страхота је било и слушати,
А камо ли сили на пут стати.
Али Влатко не мишљаше тако.
Краљу Твртку обећање даде,
Да ће турске уништит армаде,
Добро знаде шта је чинит саде.
Сачекаће Турке на биљегу,
У,, Билећку драгу,, кад уљегу.
Распореди своје коњанике,
Себи нађе мјесто отприлике,
Испод брезе, крај влаке, у луци,
Ту ће прво ударити Турци.
Тек је зора румен угледала,
Кад је турска сила кидисала.
Стоји звека сабље и ханџара,
Копље вито џигерице пара,
А убојне из лука стријеле,
Згибеније бјеху донијеле,
За несретне силне азијате,
Да лакомост Шаинову плате.
А ,,Билећка драга,, оста рака
За осамнаес’ хиљада Турака.
Лале Шаин обрљана лица,
Изгуби се у сред качаница,
Осврнут се за собом не смије,
Из пратње му ниједнога није.
Кити ,,драгу,, чудесна китина,
Силна војска од Лале Шаина,
У сред љета, жега им не смета.
Сву је паша војску изгубио,
А Билећу није ни видио.
На хиљаду и треће стотине,
Осамдесет и осме године,
Двадес’ седмог августа по дану,
Први турски пораз на Балкану”
Онда вила на Течала оде,
Да се ладне понапије воде,
Крилом прну, под јелу се врну,
Па настави казивати роду,
Шта још знаде за Влатка војводу.
”Вјешт ријечи, још вјештији дјелу,
Краљу Твртку на двору бијелу,
Влатко бјеше главна узданица,
А пред војском прва перјаница.
Дубровчани славили су њега,
Као себи понајмилијега,
Признања му и дарове слали,
Љубили га а и ,,почитали,,,
Од Војводе њима љубав стиже,
Милосрђе Влатку је најближе.
И Млечани са својом господом,
Пред Великим од Хума Војводом,
Дивљење су своје показали,
Највећу му почаст указали.
Краљу Твртку прилика наоди,
Далмација да се ослободи,
И Хрватска да му се припоји,
То лијепо на пергаму стоји
Који посла Великом Војводи,
У Захумљу који се находи.
Влатко књигу отпоче да чита,
Па се с војском обрео код Сплита.
Распореди голему армаду,
Гласоноше упутио граду,
Нек Латини знаду шта их чека,
Војвода је Влатко њима река:
”Краља Твртка зов’те господаром
И код њега похитајте с даром,
Кључевима од сплитске тврђаве,
Да би русе сачували главе.
Ви чините шта вам је на вољу,
Ја вас чекам на крвавом пољу,
Ђе но многом погибија пуче,
Припремајте сабље или кључе.”
Херцеговци пију ладна вина,
Чекајући одговор Латина.
Да видите јада изненада.
Гавран Твртку књигу доносаше,
Цар Лазар га куми и мољаше,
Да похита пут Косова поља,
Јер је цару голема невоља.
Султан Мурат са силном армадом
Логор чини пред Крушевцом градом.

Кад је Краљу књигу проучио,
Одма’ Влатку другу оправио:
”Нека Сплита, нек Хрватска чека,
Ти се спремај за пута далека,
Цар Лазар је зап’о у невољу,
Хитај Влатко ка Косову пољу,
Војсковођо и велики лаве,
Из Војводства Светитеља Саве,
Води војске колико ти треба,
Само хитај, кумим те до неба.”
Алај барјак Влатко разавио,
У Трнови До га поставио,
Витезове под заставу зове,
Причешћује војску и кнезове,
Прије него на Косово пође,
А у цркви светог војсковође,
Предводника небескије чета,
Што сатанске силе испремета,
Архангела Михајла призива,
Да за Вјеру Спаситеља жива,
И његовог миљеника Саве,
Српску војску из пакла избаве.
Херцег-Босне Велики Војвода,
Под барјаком испред војске хода,
Мрке брке иза уши вије,
А лице му као зора сије,
А два ока, љута жеравица,
Ведро чело изнад трепавица.
На Влатку је од вука вињела,
Увијена около тијела,
Па кошуља што није откана,
Но од златних жица преплитана,
Џемадан му прси обавио,
Из Млетака што је добавио,
Сав од злата и бијеле свиле,
Какав носе нагоркиње виле,
Огрнуо од злата доламу,
Триста пуца на јелеку саму,
Све од сребра и драгог камена,
Златне токе висе низ рамена.
Испод грла крст Српскога цара,
Што Илињем сунцу одговара.
Сав у злату и свили сијаше,
Ко да сунце из Влатка гријаше!
На глави му калпак и челенка,
Топуз узе па га запустека,
Пут облака да мало почине,
А сабља му као сунце сије,
Сакована од љуте мазије,
Ни султан је таке гледо није.
Онда Влатко војсци проговара:
”Само Бог је испред Српског цара!
Ми крећемо витезови смјели,
Ђе се мачем јунаштво дијели!
За мном браћо, наредба је така!
За Крст часни и образ јунака”!
Па нареди да коњица лака
Фалконуса-топа из Млетака
На зачељу са комором вуку,
да се лакше са стражама туку.
А хрт Брњо пред Војводом лети,
Да се први са Турцима срети,
Господару своме да укаже,
Ђе се турске налазе предстраже.
Влатко стеже дизгине Кулаша,
За два дана Крушевцу се наша.
Војвода се трефи на вечери,
Кад Лазару Вуче доабери;
Ђе Милоша, с Тјентишта витеза,
Царска ријеч тешко обавеза,
Кад Цар Лазар одржа здравицу,
Влатку дамар заигра на лицу,
Па једини од Српске господе,
Иза софре говорити оде:
”Неправо си зета оптужио,
Обилић то није заслужио,
Царе Лазо нек ти је на знање,
Обилић је Српско поуздање!”
Цар отпусти господу бирану,
Сву ноћ с Влатком прича о мегдану:
Цар Лазар је на лијевом крилу,
Османлијску да дочека силу,
Благослова војеводи дао,
Испред војске Цар Лазар је стао.
А у зору светог Видовдана,
Двије војске спремне за мегдана,
Заузели борбене редове,
Цар предводи Српске витезове.

Откад људи рат међусе воде,
Цар напријед а за њим војводе,
Историјске не памте странице,
Све до ове Косовске кланице.
Султан Мурат сву најбољу војску,
Повео је у битку Косовску,
Османлије из Мале Азије,
Сви вазали најбоље су дали.
Са Султаном изабране паше,
Све што има са собом вођаше,
Он не жали војника ни злата.
Косово је од Европе врата.
Кад се војске почеше да кољу,
По равноме Косовскоме пољу,
Туче Влатко Турке по сриједи,
Куд пролази туд их разриједи,
По тројицу на копље набије,
А Кулаш их чивтом обаљује.
Копље преби, сабљу стеже јаче,
Па три аге у налету смаче.
Наваљују Османлијске чете,
Гази Влатко кроз људске намете.
Бој се бије пола љетњег дана,
На Влатку је седамнаест рана,
Све од копља и ханџара љута,
Мјесто воде крв сопствену гута.
Десна рука низ тјело клонула,
У лијевој сабља сијевнула,
И на њој је усјек од ханџара,
Војвода се боја не умара,
Сабљом маше и војску соколи,
Османлијској сили да одоли,
Око Влатка сабраћа падају,
Да божури из њих процвјетају.
Млади живот, даривају дара,
За Крст Часни и Српскога Цара,

Изгибе их већа половина,
Ал’ се боре ко сложна цјелина.
Људско месо од кад храни врана,
Није било крвавијег дана.
Кад је сунце јаче засијало,
Војводи је срце заиграло,
Глас витешки Косовом жубори
Како Милош Мурата распори!
Тад војвода крила добијаше,
На буљуке Турке разгоњаше,
Витезови са сабљама вију,
Неће Турци виђет ићиндију,
Од силине Влаткова налета,
Жив пиличник неста за делвета.
Кад је Влатко на лијевом крилу
Османлијску потукао силу,
Сабраће му мало остануло,
И то тешких рана допануло.
Влатко браћу дозивати оде,
Да се крене преко Дрине воде,
Краљу Твртку да се у двор јави,
Како Милош Видовдан прослави,
Кад његове витешке мишице,
Муратове црне џигерице,
Исукаше на Косово поље,
Рад јунаштва и љуте невоље.
Кад је Дрину Влатко прегазио,
Аберџаром краљу се јавио,
Онда оде под јелове гране,
Да му виле превијају ране.
Војводи се не да боловати,
Хитно мора на двор да се врати,
Латини се нешто комешају
И превару жестоку спремају,
Ударише из Сплита олуја,
Влатку знана присојкиња гуја.

Краља Твртка Велики Војвода
Испред војске Далмацијом крене,
Да обиђе све тврђаве њене.
Језди Влатко намрачена лица,
Два пламена испод трепавица,
Зубом шкрине ко да гром удара,
Пред Влатком се капија отвара,
Далмација и Хрватска стара,
Поздрављају свога господара,
Дочекују војску ко сватове,
Предавају кључе и дарове.’’
Онда вила уздахну дубоко,
Сузе су јој замутиле око,
Па се вину да роду поможе,
Да се Срби међусе не гложе,
Но ’’обоже, сложе и умноже!’’

Миодраг Хрњез Љумо