ОТАЦ СИМЕОН

Скупиле се са планине виле,
На језеру платно бијелиле.
То не раде као друге жене,
Крај обале међ’ гране зелене.
Чудна сила нагна их и тјера
На пучину Билећког језера.
Платно б’јеле, зрак га сунца суши,
Неку тугу скривају у души.
Проговара Нагоркиња вила,
Најстарија међ’ њима је била:
„Скуписмо се, вољене сестрице,
На обали р’јеке Требишњице,
Која тужно под језером плаче,
Докле гавран од радости гаче.
Радује се мржњи и пакости,
Злој сујети и људској глупости.
Јер због злобе и људских порока
Требишњица остаде без тока.
Таквих поља, ливада и воде
Не би што је земље и природе.
Ту љепоту, што наличи Рају,
Сад таласи мутни прекривају“.
Равијојла вила проговара:
„Памтим добро у времена стара
Цар Константин, Царица Јелена
Добар одмор вође учинише.
И да памте то, божанско, љето
Саградише Добрићево свето.
Овом рају да бисер додају,
Манастиром да крај препознају.
Звоне звона, тамјан миомири,
Православна вјера да се шири,
Да преноси љубав по свијету,
Као пчеле по медном цвијету.
Крену даље сва царева свита,
Знаменија природна да чита.
Кад је свиту про ријеке прев’о
Цар сагради свето Кос’јерево.
Два су стуба на обале двије,
Да нас вјера са љубављу грије.
Два огњила да нам нада јача,
Два браника од злих освајача.
Два пламена што писменост слави,
Два извора од живе љубави.“
Манастири и гусле чувају,
Историју о овоме крају.
Памте битке, буне и мегдане
И видају свога рода ране.
А онда су наступили дани,
Манастири кад су ишчупани,
Премјештени на ледине двије
Да љепоту језеро прекрије (попије, сакрије).
Боже благи, чудо над чудима,
Шта сатана учини људима.
Пренешени у новоме крају,
Манастири живот настављају
И мисију своју испуњају.
Ту је центар српске духовности,
Извор наде, мјесто саборности.
Наступише злогласна времена.
Зло је никло из свога сјемена.
Крстоломи на нас кидисаше,
Да опусте оточаство наше,
Свети људи што нам основаше.
Вјероломник на вјеру удари,
Камом с’јече, а пламеном жари.
Руше, пале, све пред собом ниште,
Да нам затру сјеме и огњиште.
А при крају двадес’тог вијека,
За злочинце зар нема лијека?
Испред хорди не остаје ништа,
Срби бјеже са родног огњишта.
Добрићево доби, тије дана,
Симеона за свог Игумана,
Богомољца који у животу
Преживјеше и другу голготу.
Уклони се том крвавом пиру,
Да тихује у свом манастиру.
Добри Старац Добрићеву стиже,
Ту молитве Спаситељу диже.
Стуб огњени рода Светог Саве,
Кога људи и Ангели славе.
Он је поткрај двадес’тог стољећа
Херцег земљи духовна свијећа.
Сједог старца, духовну громаду,
Кога широм православља знаду,
Коме почаст, признање одају,
Чију ријеч ‘штују и признају.
Кад га види, човјек би рекао,
Као да је са фреске сишао.
Имао је у своме вијеку
Љубав према Богу и човјеку.
Сија Старац сјајем бесмртника.
Пост, молитва и свеноћно бдење,
Тим је путем тражио спасење.
Чини ми се, од самог искона,
Три врлине прате Симеона.
То је вјера у живога Бога,
Па зар има што љепше од тога.
Надао се животу вјечноме
И молитве усмјери ка томе.
А трећу је врлину и жељу,
Љубав према нашем Спаситељу,
У свом срцу чув’о ко зјеницу,
Блажен осмјех игра му на лицу.
Ово тројство душу му весели,
Господ даје што вјера зажели.
Племенито, божанствено, лице
Истргоше из своје матице,
Јер је преко седамдесет љета
У сред Стоца, крај Брегаве, шета.
Ту провео дане и године,
Тај духовник од Херцеговине.
Ту је рођен, ту је и стасао,
И многих се мука нагледао.
Преживио народну голготу
И учио смисао животу.
Многе замке сатана му ткаше,
Кушања му вјеру ојачаше.
Отац Петар и Борика мати
Слободаном хтјели су га звати,
Да слободно кроза живот ходи
И напретку породицу води.
Али Слоба земна сладост цв’јеља
Слободан је од земаљских жеља.
Одр’јешена срца од земнога,
А везано само је за Бога.
Душа срцем молитву завоље
И не иде од свог Родитеља.
А Слобу је од малена жеља
Да свој живот Господу посвети,
И то му је стално на памети.
Гледа свијет чудесних љепота,
Привуче га Христова красота.
Од раније ученичких дана
Вјера му је и вода и храна.
Бројаницу носаше о пасу,
А због вјере био је на гласу.
Доброћудно, малено, дијете
Светосавац од главе до пете.
Од дјетињства био је у стању
Да му душа тежи покајању.
Чистио се гр’јехова и мана,
Послушањем васколиког дана.
Молитва му душу загријава,
И док учи, ради и кад спава.
Од малена сваку ријечи мјери.
Господу је учинио завјет,
Да ће остат у Хришћанској вјери.
Па Слободан пјешице похита
У Цетиње код митрополита.
На хиљаду девете стотине
четрдесет и друге године,
још немаше осамнаест љета,
ал’ је јака вјера у ђетета.
Једина га мисао донесе,
Да монашку одору понесе.
Кад угледа д’јете голе браде,
Митрополит савјете му даде.
Ал’ код Слоба бјеше јача жеља
Од ријечи нашег светитеља.
Искра вјере из очи му сија,
Прима ризу од Јоаникија.
И благослов, што с’ја ко свјетило.
То је оцу ув’јек на ум било.
„Христовијем плугом винограде
Господње ћеш обрађиват саде.
Опстај тамо гдје те Црква стави.
Све што чиниш ради из љубави.
Дрво што се често пресађује,
Род не даје нити се радује“.
Тад одјену Слобо ризе нове,
И од тада Симеон се зове.
Парохија у Стоцу га чека,
Тако б’јеше бар пола вијека.
Од кога се најмање надао,
Симеон је највише страдао.
Од комшија, злије крстолома,
Згариште му остаде од дома.
На почетку ратније времена
Породица сва му побијена,
Осим млађег брата Василије,
А за њега ништа знао није.
Симеон је ропства допануо,
Али духом није поклекнуо.
У злогласном логору нациста
Вјера му је као сунце чиста.
А молитве душу му огрију.
Служио је Свету Литургију,
У логору, православном роду.
Храбрио их вјером у слободу.
Са Владиком Николајем био.
Патријарха Гаврила видио.
У логору с њима бесједио.
Светитеља ријеч упијао.
Благослов је његов послушао,
И у Столац поново дошао.
Гледао је крвнике свог рода.
„Мир и радост свима од Господа.
Чисто срце Бога ће да види,
А нечисто вјечно да се стиди.
Добро дјело у злијем рукама
Зло постаје, нек је наук нама.
Зло не може добро донијети,
Нит се злијем добро побједити.
Кад нас мрзе и када нас гоне
Вјера не см’је никад да потоне.
У молитви тражимо спасење,
А љубав је најбоље рјешење“-
Говораше крај Брегаве воде.
Та мисао међу народ оде.
„Свако себи може да поможе.
Ако човјек не нашкоди себи
Ни ђаво му нашкодит не може.“
Пред судијом није хтио крити:
„Крив ако је – Бог ће му судити.
Ја не судим.“ – рече и изађе.
За злотворе суд ће да се нађе.
А послије другог свјетског рата
Херцег земља крвљу окупата.
Порушене цркве, манастири,
„Нову вјеру“ српски народ шири.
Разне приче колају и круже,
Сад храмови за магацин служе.
Пакосници то су радит знали,
Симеону одежду су крали.
Али Господ промишљу спасава,
Литургија да се одржава.
„Народ мали и још разједињен.
Али да смо истомишљеници,
Противник би био у паници.
Енергија Божанска у нама,
Све препреке лако би да слама.
У времену које нам долази
Ми тражимо, по утртој стази,
Вјечни живот који не пролази.
Свак нека се духом преобрази,
У љубави р’јешење налази“.
Симеон је, ко пчела по цв’јећу,
Светосавску носио свијећу.
Воду свети и тајно вјенчава,
Испов’једа, и кришом крштава.
Славска св’јећа у мраку се пали,
Комитети да не би дознали.
Симеон је на вјетрометини.
Сабирање у љубави чини.
А у Светог Христа заједници
Вјеровали њему су вјерници,
Свјетлоносцу кој’ међ њима хода,
Д’јели муку својега народа.
Он животом говораше више,
Но што језик ријечима пише.
Христоносца молили су свога,
Да им кишу умоли од Бога.
„Сабрасмо се у име Господа,
Молитве нам благе да услиши.
Драги оче, молите се киши!
Ви чините свето метаније,
Да се поље облаком прекрије,
Да нам Господ пошаље дарове,
И натопи поља и вртове.
Вашу молбу Господ ће да чује,
Даровима да нас обрадује.“
Тако су га молили сељани,
Кад бијаху узаврели дани.
За сто дана, а можда и више,
Ни кап није поросило кише.
Отац види вјеру у људима,
И нада се божанским чудима.
„Ко искрено вјерује нек пође,
А ви, браћо, чекајте нас вође“.
Онда крену са групом вјерника,
А за кишу не б’јеше прилика.
Небо ведро, сунце земљу пржи,
А Симеон метанија држи.
Земљи клече, небу срце диже,
И благодат божанска им стиже.
Изненада, облак се појави,
Родна киша долове поплави.
Зато, браћо, сви требамо знати –
Све се може са Божјом помоћи,
Кад се срцем Господу обрати.
И још триста чуда и чудеси
За живота Симеон удеси.
Кад је Старац изгнан из матице,
Под Острошке отиђе литице.
У молитви ту је тиховао,
Добрићеву потом отишао.
Старац дође храму запуштену,
Али одмах у обнову крену.
Коров чисти, а вртове оре,
И обнавља народне саборе.
Тројчин дане, симбол православља,
Том сабору темељ васпоставља.
Стуб сабирни што свијетли свима,
Свијет гледа духовним очима.
Пред Олтаром ко свијећа стоји,
Т’јелом пости, а духом се гоји.
И моли се Троједином Богу,
Да нам пош’ље благослов и слогу.
Здрав болесном додаје лијека,
Љубав руши хиљаде препрека.
Ходајући, по Христовој стази,
Херцег земљу бојну обилази.
Топлу ријеч има за свакога:
„Буди добар ради добра свога.
Пун љубави благодарне крени,
Богу мили, кротки и смирени.“
Смирење је најтежа наука,
Трпљење му испружена рука.
Завист, злоба, мржња људе слама,
Тиранија над тиранијама
Ухватила дубока корјена.
Трновити пути до промјена.
Сјеме које посију злотвори
Треба да се у љубав претвори.
Често Старац зна да проговори:
„Златна свака што с’ не изговори.“
Зли духови од њега се клону,
Радујмо се авви Симеону.
Свак износи што у себи има.
Ка љубави кренимо мислима.
Тај плод нама на бербу долази,
Ко шта сије то ће да налази.
Со смо земљи, да бљутава није,
Кад Христова љубав срце грије.
Онда једно претпразничко вече,
„Примакла се лађа крају“ – рече.
„Брод полако у луку пристаје,
Земних дана мени понестаје.
Као трептај овај живот мину,
Сад се креће Богу на истину.
Дошло вр’јеме да се рачун своди,
Богомајка себи ме приводи.“-
Архимандрит Симеон настави.
Он животом Господа прослави.
„Ја се јесам доста находио,
Ја се јесам доста наслужио,
Шта ја могу приговорит Богу,
Боже свети, можеш ме узети.“
Богу своме срцем се радује.
Благо томе који узвјерује.
Оном који претрпи до краја,
Отворена врата су од Раја.
У Дворима Господњијем мјесто,
Чекаће га и небески престо.
Симеон ће близу Творца бити,
С Њим се св’јетлит, с Њим се веселити.
Осамдесет и пет пуних љета
Земаљскијем шаром он је шета.
Увијек је чув’о и пазио
Сјенку коме да не би згазио.
У неђељу Свету се причести,
Онда главу на јастук намјести.
Анђели му очи заклопише,
Мало затим, престаде да дише.
Слуга Божји и слуга народа,
Земним шаром престаде да хода.
Ко што сунце иза брда зађе,
Да се опет на уранку нађе.
Шест владика и сто свештеника,
На хиљаде искрених вјерника,
До капеле прате Симеона,
Док јецају манастирска звона.
Природа је утихнула таде,
Блаженоме да почаст одаде.
Симеоне Добрићевски, оче,
Нама сузе низ образе точе.
Радује се овај народ мали,
Што смо такву громаду имали.
Земном т’јелу нека одмор прија,
У капели Светог Георгија.
Ту ће вјечно свијећа да пламти,
Да се Старац Добрићевски памти,
Који сада, у крилу Господа,
Молитвама тражи спас народа.
Покајмо се Симеону оцу
И Свевишњем нашем Ствараоцу,
Да нас спаси од духовних зала.
Симеоне, за све Теби хвала!

Миодраг Хрњез Љумо